bica

Pišem blog, piše on mene...očigledno nisam bLogomdana...ili je problem u moranju; kad god nešto moram, a ne radi mi se, sačekam što bi babe rekle „5 do 12“, tako i sada, minuti lete, vremena sve manje, kapci sve teži, glava prazna, ali moram...

Sedim u svom stanu i ne čujem svoje misli, a kamoli drugaricu koja deluje poput nemog filma, otvara usta ali njen glas nadjačava Ceca koja zaurlava iz komšijskog stana, dok joj ekipa daje podršku arlaukanjem, lupanjem po stolu i pokojom razbijenom čašom; slave nešto, tj raduju se, sve ne verujem...razmišljam kako neću da budem nervozni skot i ubeđujem samu sebe kako će uskoro nastati tišina ili će se bar utišati; ali na moju nesreću, posle Cece trči Seka ili već neka paćenica koja kukuleče nad svojom propuštenom prilikom da se „dobro“ uda, dok kune „koleginicu“ koja joj je zauzela mesto suvozača u njegovom mercedesu...a ja mislim, jadna im majka svima...i tako to traje, i traje, kraj se ne nazire, a tek je kasno popodne; ustajem, obuvam se, preskačem stepenike do njihovog legla i zvonim, ali niko ne otvara, utišale su muziku, čuče, ćute i čekaju da odem; vraćam se u svoju jazbinu potpuno iznervirana, bezobrazlukom, nevaspitanjem, njihovim ludilom koje je meni nepoznato...elem, nije mi bilo teško, nađem broj telefona žene koja je vlasnik stana, pošto su dotične gospođice podstanari i nazovem ženu; razgovor počinje mojim izvinjavanjem što je uznemiravam i nastavlja se obrazloženjem neželjene situacije, da bi se završio mojom molbom da nazove devojke i objasni im da nisu na livadi, nego u zgradi gde žive i neki drugi ljudi i da bi bilo više nego poželjno da smanje muziku i malo se utišaju; naravno, ona ih pozove i nakon toga javlja meni kako je jedna od podstanarki postala ponosna tetka i kako eto „malo“ su veseliji nego inače, i uz neprestano izvinjavanje me moli da zaboravim taj nemili događaj; na šta joj ja odgovaram da je to sve lepo i divno, ali one se ponašaju svaki drugi dan kao da su postale „tetke“, tj imaju potrebu da se „vesele“ ne birajući vreme; ali ok, spuštam slušalicu u nadi da će se bar malo utišati...no, ništa od toga, kao da ih je to motivisalo da se još pojačaju; prošlo je više sati od početka njihove „radosti“ i moje golgote, tj tačno je 00:30; nema mi druge nego da se obratim „organima“ reda; pozivam čika policajce koji na moje iznenađenje stižu za 15 min i rešavaju nemilu situaciju...posle 10 min natezanja sa devojkama, muzika je ugašena, ne čuje se lupanje...tišina, napokon...