bica

Pišem blog, piše on mene...očigledno nisam bLogomdana...ili je problem u moranju; kad god nešto moram, a ne radi mi se, sačekam što bi babe rekle „5 do 12“, tako i sada, minuti lete, vremena sve manje, kapci sve teži, glava prazna, ali moram...

Sedim u svom stanu i ne čujem svoje misli, a kamoli drugaricu koja deluje poput nemog filma, otvara usta ali njen glas nadjačava Ceca koja zaurlava iz komšijskog stana, dok joj ekipa daje podršku arlaukanjem, lupanjem po stolu i pokojom razbijenom čašom; slave nešto, tj raduju se, sve ne verujem...razmišljam kako neću da budem nervozni skot i ubeđujem samu sebe kako će uskoro nastati tišina ili će se bar utišati; ali na moju nesreću, posle Cece trči Seka ili već neka paćenica koja kukuleče nad svojom propuštenom prilikom da se „dobro“ uda, dok kune „koleginicu“ koja joj je zauzela mesto suvozača u njegovom mercedesu...a ja mislim, jadna im majka svima...i tako to traje, i traje, kraj se ne nazire, a tek je kasno popodne; ustajem, obuvam se, preskačem stepenike do njihovog legla i zvonim, ali niko ne otvara, utišale su muziku, čuče, ćute i čekaju da odem; vraćam se u svoju jazbinu potpuno iznervirana, bezobrazlukom, nevaspitanjem, njihovim ludilom koje je meni nepoznato...elem, nije mi bilo teško, nađem broj telefona žene koja je vlasnik stana, pošto su dotične gospođice podstanari i nazovem ženu; razgovor počinje mojim izvinjavanjem što je uznemiravam i nastavlja se obrazloženjem neželjene situacije, da bi se završio mojom molbom da nazove devojke i objasni im da nisu na livadi, nego u zgradi gde žive i neki drugi ljudi i da bi bilo više nego poželjno da smanje muziku i malo se utišaju; naravno, ona ih pozove i nakon toga javlja meni kako je jedna od podstanarki postala ponosna tetka i kako eto „malo“ su veseliji nego inače, i uz neprestano izvinjavanje me moli da zaboravim taj nemili događaj; na šta joj ja odgovaram da je to sve lepo i divno, ali one se ponašaju svaki drugi dan kao da su postale „tetke“, tj imaju potrebu da se „vesele“ ne birajući vreme; ali ok, spuštam slušalicu u nadi da će se bar malo utišati...no, ništa od toga, kao da ih je to motivisalo da se još pojačaju; prošlo je više sati od početka njihove „radosti“ i moje golgote, tj tačno je 00:30; nema mi druge nego da se obratim „organima“ reda; pozivam čika policajce koji na moje iznenađenje stižu za 15 min i rešavaju nemilu situaciju...posle 10 min natezanja sa devojkama, muzika je ugašena, ne čuje se lupanje...tišina, napokon...

Besomučno sedenje za računarom, dok blejim po beskrajnoj internet livadi, nateralo me da pitam sveznajući Google ko su internet junky; ljudi koji provode više od 6h dnevno na internetu, koji se tresu od same pomisli da im je modem trokirao, koji ne mogu da prihvate činjenicu da je monitor otkazao poslušnost u nedelju popodne i sl. se nazivaju zavisnici od interneta i računara. 

Kod nas, tj u Srbiji se malo pisalo o tome, tj većinom je reč o novinskim člancima i temama na forumima, dok je veoma malo statističkih podataka, istraživanja, kao i institucija koje su se pozabavile ovom tematikom; pretpostavljam da kod nas brojčano stanje zavisnika od interneta nije još alarmantno kao u razvijenijim zemljama tipa Kine, Velike Britanije i drugih gde se ovom temom bave kako privatne, tako i državne institucije.

Jedina institucija, barem koju sam ja našla, naravno na internetu, je Defektološko savetovalište "Entera"; s obzirom da se bave problemom internet zavisnosti, imala bih zamerki na sam sajt, koji je prilično siromašan i osim osnovnih informacija, tj. kako da stignete do njih, ne daje značajan info o samoj tematici, ili su moja očekivanja bila velika.

Ono što "Entera" i sl. izvori (izjave pojedinih psihijatara i psihologa) navodi kao osobine i navike zavisnika od interneta, meni više liči na latentnog, nekontrolisanog šizofrenika iz trećerazrednih filmova, ali valjda oni znaju...

Par godina igram jednu browser igricu, reč je o strategiji koja je koncipirana na timskom radu, taktiziranju, trudu, ponekad i fizičkim naporima (potrebno je ustati u 4h ujutru ne bi li iznenadio uspavanog protivnika, na svu sreću nije često)...ljudi na koje sam tamo naišla su slični mom okruženju u rl; imaju neki svoj mikrokosmos; posao, navike, porodicu, prijatelje i ne bih mogla reći da su usamljenici sa viškom slobodnog vremena; ali takođe, svi imaju neku ludu potrebu da su svaki dan na netu, igrica i komunikacija između igrača (skype, msn) im oduzima i ne baš malo vremena; ono što svi oni spominju veoma često, tako da dovodi u sumnju da je reč o šali, je da su zavisni od interneta, a da li su?

Svi imamo neke navike, ili neka sitna zadovoljstva, da li je to ispijanje kafa dok palamudite sa prijateljicama, ili gledanje neke serije, možda štrikanje, džogiranje...iliti sedenje za računarom, smrtno ozbiljnog lica dok kujete zavere i bijete bitke u cyber svetu, ne bi li pobedili nekog  Djuru iz Norveške; ispitivanje lokacije na koju nameravate da otputujete, „skidanje“ filma, muzike, raspravljanje po raznim forumima ili pak blejanje po facebook-u, za moju malenkost potpuno ista stvar kao i navike zlih jezika koji tvrde da su računar i internet „đavolje sprave“.

Mada, možda ja ne vidim čistu sliku, možda mi je internet pomutio um...možda...